Да, мрзим помфрит. До пре неколико година сам га обожавао, са задовољством сам ишао у Мек на клопу. Данас га мрзим јер је симбол глобализације у гастрономији. Образложићу кроз пар примера.

Данас нам је последњи дан одмора на Криту. Било је феноменално све сем клопе. Намерно сам узео хотел без клопе јер сам желео да пробам локалне специјалитете. Десет дана тражимо традиционалне ресторане и нисмо их нашли. Препоручивали један, други, трећи…  беда. Ово је други пут да летујемо на Криту, гледали смо одличан серијал на Travel & Living каналу о критској кухињи, дакле пуни смо предзнања. Ипак, све то џаба.

Шта год да поручиш добијеш помфрит као прилог??! Хеј, шта је било са другим поврћем? Поручиш рибу – добијеш помфрит, поручиш лигње – добијеш помфрит, поручиш јагњетину испод сача – добијеш помфрит. Мајко мила. Дође ми да ухватим кувара за главу и натерам га да чита књигу коју продају по целом Криту о њиховој кухињи. Нигде се не помиње помфрит као део критске кухиње и традиције.

Пријатељу, па ја сам одрастао хренећи се у Меку, ако хоћеш да ме фасцинираш немој никако да служиш помфрит уз јело. То се једе у мензи и то је изговор за прилог у тањиру. То доживљавам као да ниси имао времена да припремиш нешто здраво и квалитетно.

Мој ћале има хотел и јако популаран ресторан српске кухиње у Француској. Причао сам са њим о истом проблему. Ове године сам приметио да уз роштиљ више не служе боранију у слаткој павлаци, црвену рижу (рижа и мућкалица) и пржени кромпир (али сечен на колутове) као ште је било претходне деценије. Уместо свега тога – добијеш помфрит!! Fuck!. Питам зашто и човек лепо каже – Французи немају обичај да једу и не воле баш боранију и рижу, поједу само пржени кромпир и месо.  Па да, онда што да се муче људи у кухињи љуште кромпир, сецкају на колутове када свуда можеш да купиш већ припремљене кромпириће за помфрит. Хотелска паковања – јефтино, а људи то воле да једу. И ето, тако од српске кухиње одосмо у глобализацију… јефтиније, брже и безличније.

Иначе, по Београду добре ресторане можете поделити на два типа – месиште и заиста добри ресторани. Месиштем називам све типично српске ресторане у којима на тањиру обично добијете пола киле неког меса и бедан прилог у облику помфрита или још горе неког бледог или сасушеног кромпира и још јаднију салату. Ни не треба боље, јер наш намучен народ по дефаулту сматра добром клопом све што садржи минимум пола киле меса, а ово остало није ни важно.

Шта се десило са кухињом? Где је супа, али не она из кесе? Где је пире, где је зеље, спанаћ… Где су кувана јела и специјалитети који захтевају више од сат времена да се припреме? Да ли гледате Anthony Bourdaine-а? Човек говори о истој ствари из другог угла. Он мрзи шницлу и бургер јер су постали ултимативно достигнуће американизоване кухиње света. У прошлости шницла и бургер су се најмање јели, јер није постојао начин да се то складишти (није било замрзивача), а и некако није паметно рокнути теле зарад пар шницли.  Данас шницла и бургер владају светском кухињом, а драги пријатељ Anthony говори да је то погрешно, безлично и да су прави специјалитети шкембићи, мозак, кобасица, џигерица, језик… и други традиционални специјалитети које су наше бабе и ђедови правили.

Ево мог савета како препознати добар ресторан. Пре свега по прилозима. Добар ресторан, прави салату од савршеног поврћа, а не од било каквог кртоластог парадајза кога имају у набавци тај дан. Добар ресторан служи уз главно јело прилог од поврћа или тестенине коме је посветио време и пажњу.  У заиста добрим ресторанима, као на пример АБЦ у Земуну, Сури, На ћошку… понешто од тога се може наћи.

Ко има времена треба да погледа филм Food inc. – генетски модификована храна, кукуруз у свему, пилићи који нису видели светлост дана у животу, салмонела и E.coli у кланицама, хамбургер и кола јефтинији од килограма поврћа… када то погледате помфрит и не изгледа тако страшан како га ја представљам.

Ипак, када видим помфрит добијем оспице.