1. Прва важна лекција – ”Упознај чистачицу”

У току другог месеца на факсу, професор нам је дао тест. Био сам савестан студент и малтене прелетао питања док нисам дошао до последњег: ”Како се зове жена која нам чисти школу?”

Овај нас сигурно зеза. Видео сам је можда пар пута. Висока, тамнија коса, у педесетим је, али како бих могао знати њено име? Предао сам свој рад, без одговора на то питање. Мало пре завршетка часа, један студент је питао да ли ће последње питање утицати на оцену. ”Наравно,” рекао је професор. ”У вашој каријери, упознаћете доста људи. Сви су значајни. Сви заслужују вашу пажњу чак иако од њих добијете само осмех и ”Добар дан.”

Никад нисам заборавио ту лекцију. Такође сам сазнао да се чистачица зове Дороти.

2. Друга важна лекција – ”Пикап на киши”

Једне ноћи, око 22.30ч, старија Афро-Американка је стајала поред аутопута негде у Алабами покушавајући да истрпи пљусак који је шиба по лицу. Кола су јој се покварила и очајнички јој је био потребан превоз. Мокра до голе коже, одлучила је да заустави следећа кола.

Млади белац се зауставио да јој помогне, што би било прилично нечувено да је 1960. година. Човек се побринуо за њу, помогао јој је и сместио је у такси. Деловало је да жена у великој журби, али записала је његову адресу и захвалила му се. Прошло је седам дана и неко му је закуцао на врата. На његово изненађење, испоручен му је џиновски ТВ. Нашао је поруку на њему: ”Хвала што сте ми помогли на аутопуту пре неко вече. Киша је преплавила не само моју одећу, већ и моју душу. Затим сте се ви појавили. Захваљујући вама, успела сам да будем уз свог мужа који је био на самрти. Нека вас Бог благослови што сте несебично помогли мени и другима.”

3. Трећа важна лекција – ”Не заборави на оне који те услуже”

У данима кад је сладолед коштао мање, десетогодишњи дечак је ушао у кафе у склопу неког хотела и сео је за сто. Конобарица му је пришла и спустила чашу воде на његов сто. ”Колико је овај куп?” питао је. ”50 центи” одговорила је конобарица. Дечак је завукао руке у џепове и повадио новчиће проучавајући их.

”А колико је обична порција сладоледа?” питао је. Сада је већ доста људи чекало сто и конобарица је већ постајала нестрпљива. ”35 центи” одбрусила је. Дечак је још једном пребројао новчиће. ”Узећу обичну порцију сладоледа,” рекао је. Конобарица му је донела сладолед, ставила рачун на сто и отишла. Дечак је појео сладолед, отишао до касирке, платио и отишао.

Кад се конобарица вратила за његов сто, почела је да плаче док је брисала његов сто. На столу је нашла, поред празне чиније од сладоледа, пажљиво поређаних 15 центи. Није желео да узме већи куп, јер му не би остало за њену напојницу.

4. Четврта важна лекција – ”Препреке на нашем путу”

Некада давно, краљ је дао да се постави камен насред пута. Сакрио би се и гледао да ли ће неко померити огроман камен. Неки од најбогатијих трговаца и дворанина су једноставно заобилазили камен. Многи су јавно кривили краља што не води бригу о рашчишћавању путева, али нико није ништа урадио поводом уклањања камена са пута.

Једног дана је наишао сељак који је носио доста поврћа у рукама. Након што се приближио камену, спустио је свој терет и пробао да помери камен са пута. Након много гурања и напора, најзад је успео. Након што је померио камен, сагнуо се да подигне свој терет и приметио је врећу која је лежала на путу на истом месту где је камен био до малопре. У врећи је било доста златника и порука од краља који је назначио да је злато за особу која је померила камен са пута. Сељак је схватио оно што многи од нас неће – ”Свака препрека представља прилику за побољшање нашег стања.”

5. Пета важна лекција – ”Давање, кад је потребно”

Пре доста година, док сам радио као волонтер у болници, упознао сам девојчицу Лиз која је боловала од ретке и озбиљне болести. Њена једина шанса за оздрављење је била трансфузија крви од њеног петогодишњег брата који је чудом преживео исту болест а његов организам је створио антитела која су победила болест. Доктор је објаснио ситуацију њеном млађем брату и питао га је да ли би дао својој сестри крв. Видео сам да је за тренутак оклевао пре него што је дубоко уздахнуо и рекао, ”Да, урадићу то ако ће је спасити.”

Како је трансфузија одмицала, легао је поред сестре и смешио се, као и сви ми док смо гледали како јој се боја враћа у образе. За то време је његово лице постало бледо а осмех је нестао. Погледао је доктора и питао дрхтавим гласом, ”Хоћу ли одмах умрети?”. Малецки је погрешно разумео лекара. Мислио је да ће морати да да сву своју крв сестри како би је спасио.