1. Prva važna lekcija – ”Upoznaj čistačicu”

U toku drugog meseca na faxu, profesor nam je dao test. Bio sam savestan student i maltene preletao pitanja dok nisam došao do poslednjeg: ”Kako se zove žena koja nam čisti školu?”

Ovaj nas sigurno zeza. Video sam je možda par puta. Visoka, tamnija kosa, u pedesetim je, ali kako bih mogao znati njeno ime? Predao sam svoj rad, bez odgovora na to pitanje. Malo pre završetka časa, jedan student je pitao da li će poslednje pitanje uticati na ocenu. ”Naravno,” rekao je profesor. ”U vašoj karijeri, upoznaćete dosta ljudi. Svi su značajni. Svi zaslužuju vašu pažnju čak iako od njih dobijete samo osmeh i ”Dobar dan.”

Nikad nisam zaboravio tu lekciju. Takođe sam saznao da se čistačica zove Doroti.

2. Druga važna lekcija – ”Pikap na kiši”

Jedne noći, oko 22.30h, starija Afro Amerikanka je stajala pored autoputa negde u Alabami pokušavajući da istrpi pljusak koji je šiba po licu. Kola su joj se pokvarila i očajnički joj je bio potreban prevoz. Mokra do gole kože, odlučila je da zaustavi sledeća kola.

Mladi belac se zaustavio da joj pomogne, što bi bilo prilično nečuveno da je 1960. godina. Čovek se pobrinuo za nju, pomogao joj je i smestio je u taksi. Delovalo je da žena u velikoj žurbi, ali zapisala je njegovu adresu i zahvalila mu se. Prošlo je sedam dana i neko mu je zakucao na vrata. Na njegovo iznenađenje, isporučen mu je džinovski TV. Našao je poruku na njemu: ”Hvala što ste mi pomogli na autoputu pre neko veče. Kiša je preplavila ne samo moju odeću, već i moju dušu. Zatim ste se vi pojavili. Zahvaljujući vama, uspela sam da budem uz svog muža koji je bio na samrti. Neka vas Bog blagoslovi što ste nesebično pomogli meni i drugima.”

3. Treća važna lekcija – ”Ne zaboravi na one koji te usluže”

U danima kad je sladoled koštao manje, desetogodišnji dečak je ušao u kafe u sklopu nekog hotela i seo je za sto. Konobarica mu je prišla i spustila čašu vode na njegov sto. ”Koliko je ovaj kup?” pitao je. ”50 centi” odgovorila je konobarica. Dečak je zavukao ruke u džepove i povadio novčiće proučavajući ih.

”A koliko je obična porcija sladoleda?” pitao je. Sada je već dosta ljudi čekalo sto i konobarica je već postajala nestrpljiva. ”35 centi” odbrusila je. Dečak je još jednom prebrojao novčiće. ”Uzeću običnu porciju sladoleda,” rekao je. Konobarica mu je donela sladoled, stavila račun na sto i otišla. Dečak je pojeo sladoled, otišao do kasirke, platio i otišao.

Kad se konobarica vratila za njegov sto, počela je da plače dok je brisala njegov sto. Na stolu je našla, pored prazne činije od sladoleda, pažljivo poređanih 15 centi. Nije želeo da uzme veći kup, jer mu ne bi ostalo za njenu napojnicu.

4. Četvrta važna lekcija – ”Prepreke na našem putu”

Nekada davno, kralj je dao da se postavi kamen nasred puta. Sakrio bi se i gledao da li će neko pomeriti ogroman kamen. Neki od najbogatijih trgovaca i dvoranina su jednostavno zaobilazili kamen. Mnogi su javno krivili kralja što ne vodi brigu o raščišćavanju puteva, ali niko nije ništa uradio povodom uklanjanja kamena sa puta.

Jednog dana je naišao seljak koji je nosio dosta povrća u rukama. Nakon što se približio kamenu, spustio je svoj teret i probao da pomeri kamen sa puta. Nakon mnogo guranja i napora, najzad je uspeo. Nakon što je pomerio kamen, sagnuo se da podigne svoj teret i primetio je vreću koja je ležala na putu na istom mestu gde je kamen bio do malopre. U vreći je bilo dosta zlatnika i poruka od kralja koji je naznačio da je zlato za osobu koja je pomerila kamen sa puta. Seljak je shvatio ono što mnogi od nas neće – ”Svaka prepreka predstavlja priliku za poboljšanje našeg stanja.”

5. Peta važna lekcija – ”Davanje, kad je potrebno”

Pre dosta godina, dok sam radio kao volonter u bolnici, upoznao sam devojčicu Liz koja je bolovala od retke i ozbiljne bolesti. Njena jedina šansa za ozdravljenje je bila transfuzija krvi od njenog petogodišnjeg brata koji je čudom preživeo istu bolest a njegov organizam je stvorio antitela koja su pobedila bolest. Doktor je objasnio situaciju njenom mlađem bratu i pitao ga je da li bi dao svojoj sestri krv. Video sam da je za trenutak oklevao pre nego što je duboko uzdahnuo i rekao, ”Da, uradiću to ako će je spasiti.”

Kako je transfuzija odmicala, legao je pored sestre i smešio se, kao i svi mi dok smo gledali kako joj se boja vraća u obraze. Za to vreme je njegovo lice postalo bledo a osmeh je nestao. Pogledao je doktora i pitao drhtavim glasom, ”Hoću li odmah umreti?”. Malecki je pogrešno razumeo lekara. Mislio je da će morati da da svu svoju krv sestri kako bi je spasio.