Da, mrzim pomfrit. Do pre nekoliko godina sam ga obožavao, sa zadovoljstvom sam išao u Mek na klopu. Danas ga mrzim jer je simbol globalizacije u gastronomiji. Obrazložiću kroz par primera.

Danas nam je poslednji dan odmora na Kritu. Bilo je fenomenalno sve sem klope. Namerno sam uzeo hotel bez klope jer sam želeo da probam lokalne specijalitete. Deset dana tražimo tradicionalne restorane i nismo ih našli. Preporučivali jedan, drugi, treći…  beda. Ovo je drugi put da letujemo na Kritu, gledali smo odličan serijal na Travel & Living kanalu o kritskoj kuhinji, dakle puni smo predznanja. Ipak, sve to džaba.

Šta god da poručiš dobiješ pomfrit kao prilog??! Hej, šta je bilo sa drugim povrćem? Poručiš ribu – dobiješ pomfrit, poručiš lignje – dobiješ pomfrit, poručiš jagnjetinu ispod sača – dobiješ pomfrit. Majko mila. Dođe mi da uhvatim kuvara za glavu i nateram ga da čita knjigu koju prodaju po celom Kritu o njihovoj kuhinji. Nigde se ne pominje pomfrit kao deo kritske kuhinje i tradicije.

Prijatelju, pa ja sam odrastao hreneći se u Meku, ako hoćeš da me fasciniraš nemoj nikako da služiš pomfrit uz jelo. To se jede u menzi i to je izgovor za prilog u tanjiru. To doživljavam kao da nisi imao vremena da pripremiš nešto zdravo i kvalitetno.

Moj ćale ima hotel i jako popularan restoran srpske kuhinje u Francuskoj. Pričao sam sa njim o istom problemu. Ove godine sam primetio da uz roštilj više ne služe boraniju u slatkoj pavlaci, crvenu rižu (riža i mućkalica) i prženi krompir (ali sečen na kolutove) kao šte je bilo prethodne decenije. Umesto svega toga – dobiješ pomfrit!! Fuck!. Pitam zašto i čovek lepo kaže – Francuzi nemaju običaj da jedu i ne vole baš boraniju i rižu, pojedu samo prženi krompir i meso.  Pa da, onda što da se muče ljudi u kuhinji ljušte krompir, seckaju na kolutove kada svuda možeš da kupiš već pripremljene krompiriće za pomfrit. Hotelska pakovanja – jeftino, a ljudi to vole da jedu. I eto, tako od srpske kuhinje odosmo u globalizaciju… jeftinije, brže i bezličnije.

Inače, po Beogradu dobre restorane možete podeliti na dva tipa – mesište i zaista dobri restorani. Mesištem nazivam sve tipično srpske restorane u kojima na tanjiru obično dobijete pola kile nekog mesa i bedan prilog u obliku pomfrita ili još gore nekog bledog ili sasušenog krompira i još jadniju salatu. Ni ne treba bolje, jer naš namučen narod po defaultu smatra dobrom klopom sve što sadrži minimum pola kile mesa, a ovo ostalo nije ni važno.

Šta se desilo sa kuhinjom? Gde je supa, ali ne ona iz kese? Gde je pire, gde je zelje, spanać… Gde su kuvana jela i specijaliteti koji zahtevaju više od sat vremena da se pripreme? Da li gledate Anthony Bourdaine-a? Čovek govori o istoj stvari iz drugog ugla. On mrzi šniclu i burger jer su postali ultimativno dostignuće amerikanizovane kuhinje sveta. U prošlosti šnicla i burger su se najmanje jeli, jer nije postojao način da se to skladišti (nije bilo zamrzivača), a i nekako nije pametno roknuti tele zarad par šnicli.  Danas šnicla i burger vladaju svetskom kuhinjom, a dragi prijatelj Anthony govori da je to pogrešno, bezlično i da su pravi specijaliteti škembići, mozak, kobasica, džigerica, jezik… i drugi tradicionalni specijaliteti koje su naše babe i đedovi pravili.

Evo mog saveta kako prepoznati dobar restoran. Pre svega po prilozima. Dobar restoran, pravi salatu od savršenog povrća, a ne od bilo kakvog krtolastog paradajza koga imaju u nabavci taj dan. Dobar restoran služi uz glavno jelo prilog od povrća ili testenine kome je posvetio vreme i pažnju.  U zaista dobrim restoranima, kao na primer ABC u Zemunu, Suri, Na ćošku… ponešto od toga se može naći.

Ko ima vremena treba da pogleda film Food inc. – genetski modifikovana hrana, kukuruz u svemu, pilići koji nisu videli svetlost dana u životu, salmonela i E.coli u klanicama, hamburger i kola jeftiniji od kilograma povrća… kada to pogledate pomfrit i ne izgleda tako strašan kako ga ja predstavljam.

Ipak, kada vidim pomfrit dobijem ospice.